lep izdaleka,

kad previše priđeš

on bode: čičak

uvek jabukâ

puni razni džepovi,

činije, torbe…

bogdan, prozvani:

bobić, simo, bokče, opa,

tata-brada i čiko…

veliki buket

i još veći osmeh za

svaki rođendan

prepun strahova,

hteo je da zaštiti

sve: to ne može

nije znao da

uživa: raditi, i

samo raditi...

celu Evropu

prelazio si često

za unučiće

izvorske vode

donosio si rado:

nije ti teško

tu beloušku

dao je deci - brzo,

oslobođenje!

koji mu je dugo bio

baš nepoporavljiv

rastavi, sastavi on

u neko drugo

rastavi, sastavi on

u nešto drugo. ??

kruh, slanina, ledena

voda: doručak!

u znoju lica

umesto odmora on

i dalje kosi

štap protiv zmija,

drugi štap za spuštanje

preko konopca…

sve te godine

provedene u Lici:

ulepšan život

popravljena slavina

iskaz ljubavi

do Amsterdama

daleki put putuju

šumske jagode

odmorite se –

visoka je planina

a mala deca

i kanapa baš se sve

dâ popraviti

preskočio si

ćerke: ljubav si davao

unučićima

ranoranilac:

to sam ja nasledila:

kakav otac…

usisivače

popravljao jeftino

a nije Cigan…

on će kositi

da pokaže ljubav

jer ne zna reći

ne priča puno
telefon ne voli:

radom pomaže

žućkasto cveće­?

kaže: “Iva, trava živa”

prepunim srcem

za Milevu:

ne piju pića

ta plemenita bića

ni jedno od njih

za Nanu:

nije baš uvek

dobra ćerka poslušna:

svojeglava je!

za Vesnu:

da sam bila sin

naučio bi me da

pokosim travu

za Mariju:

od matičnjaka

može čaj, može melem,

najbolje: ljubav

za Ninu:

odbrusiti se

može brusom ali može

bolje jezikom

crep po crep po crep

deda i zet i unuk

prave druženje

za Josephine:

štrudlu od maka

i prijateljicama

donosio rado

za Alisu:

spava šćućuren

na livadi u hladu

umoran deda

za Soku:

pada kiša po

vešu koji se suši:

pa vragu briga!

za komšinice:

popravio bi

on, baš sve i svakom svom

za kafu, za čast

za Niels & Wilfried

uvek koferi:

Amsterdamski taksisti

znaju ga dobro

za Nadu:

ne zna jezike:

prijateljskom galamom

sporazume se

za Protu:

svojim biciklom

sve se može - pa čak i

mašina za veš

za Vladu R.:

šešir za sunce

i brada projuriše

brzim biciklom

za Thijmen-a:

sam je pravio

ormare, utičnice…

koliki haos!

ako volimo

istu Liku, čemu ta

ljutnja i svađa?

za Miću, Koviljku, Anu

braća i sestre

važni su ti više od

mira i para

za Bracu i Ljilju:

lipa nam daje

i hladovinu i čaj

za Škart, 1997

ja nisam kriva.

očevi umiru, čak

i pomireni

razmazuju ih suze:

i nebo plače

ili ne: smrt uvek dođe

u svoje vreme

pokazivati pute

po toj Kokerni?

praviti štapove

za pridržavanje

i bio je pun života:

sada miruje…

a tuga preplavljuje.

to izdržati…

ko će te sada ubrati

za unučiće…

neće više deliti

matičnjak sa njim

neće ići jer gore

još gore gore

na planinama

i maline miruju

nepresađene

za srce - tvome nije

ni to pomoglo

leče sve boleštine

no smrt je jača

“čoban tera ovčice”

unučićima?

za toliko ljubavi

a ipak plačem

gde si se rodio

to je poduhvat

da poverujem u to:

da tebe nema

slike iz Like

dušu ti neće više

uveseliti

pun energije,
vredan, radan, životan:

kako da stade?!

divlja jabuka

prerodila, čeka te,

dugo, zauvek

sunce ponovo sija.

ni ja ne plačem.

kuća podrum garaža

a sada – prazni

nezavršen put

ostade – unučići

utabaće ga

kako to može

biti? nemoguće je!

više te nema…

ponosni Lisac

čuva stražu nad Poljem:

(pa?) ipak ti ode…

ostade mi sad

neomalterisana

ta lastavica

do samog kraja:

surutke i rasola,

voća i zelja…

namučio se

braneći svoje srce:

pôbedi šećer!

puno naroda

došlo da se oprosti:

voleli su ga

jabuke žute,

osušene: deliti

više nećemo

prate te u grob

sunčani šešir i štap

na poslednji put

poslednja slika:

fotošopom obrisá

dragu unuku

trubači trube

ne u kafani, nego

posledju pesmu

veliko srce

svakog primi i voli

pa ipak stane

i Pusto Polje

još više opustelo

kad njega nema

čeka Kokerna.

i ona će sad zauvek

biti bez tebe

vatra mi greje

leđa. toplo je i u srcu

zašto onda plač?

a sada majku

i za sebe i za oca

treba voleti

živeo brzo

punim srcem, svima drag

punim životom

sada bez njega

ja nosim odgovornost

svet(sk)e ljubavi

teglica meda

ostade tvojoj Lari

najslađa tuga

nikad u Guči

sa Čarlijem: da uči

seosku trubu

ti si njemu bio

na rođenju, a on tebi

na smrti

kako se Čarli

isplakao za tobom:

kišna godina

tvoja Alisa

uvek te je branila

više ne može

nikad ponovo

Irici leptirici

da pevaš pesmu

za Oliviju

„Tiho Noći“ kroz suze

a sad za tebe… 

sada su tvoji

unučići bez dede:

obezdeđeni

kako živeti

da te smrt ne uplaši

kad dođe vreme?

prihvatiti svoju smrt:

jedina mudrost

zvali bismo je Lika,

ne: Olivija

to je umetnost koju

svi priželjkuju

svojim dolaskom

smrt nas plaši do kosti

jer ćemo i mi

bolje prihvati

da ćemo svi umreti

pre ili kasnije

Živeti život.

Pun. Jedino tako smrt

ne pobeđuje.

kopriva i kupina,

veverica; škrguće

na tavanu: puh!

ne boje se oluje

pa zašto bih ja!

dim miriše na davne

dane detinjstva

i Polje Gubavčevo:

oluja, žalost

put vodi nigde,
niko ne stiže, samo

orao kruži

prozori, opusteo

porodični dom

???? skupljam za vatru

šuškave šišarke, u

Borju: tišina ?????

maglom ogrne šuma

viri vrh lipe

ranim jutrom: budna je

moja planina

rosa na mreži

pauka, svetluca se

ranim jutrom

skakavac! i još

jedan skakavac! nežno

ih iznosim van 

puhovi kíšu

na lipi, pred ponoć;

ja im kuvam čaj 

Lisac je dalek:

i ako se ne budiš, on

strpljivo čeka

žubore vetrom,

presijava se lišće

vitkih jasik

ona proviruje

iza debelog stabla

radoznalica

pre no što svane

tama je najtamnija:

najbolje pišem

niko se nije

sam rodio: sa stabla

porodičnog pao! 

nijedno biće

samoniklo nije:

svi smo zajedno

napolju pada

kiša. unutra pucka

vatra. Idila

u rano jutro

magletina je pala

pazim korake

najlepša voda

za piće i za dušu

na Crnom Vrelu

šljivik se namešta za

sliku sa blicem

sunčani zraci

na pokošenom senu

miomirisi

kad prođeš štapom

rojevi skakavaca

zeleno more

kad boli duša

ili zub ili rana:

hajdučka trava!

duboko leto
mirisna detelina

pijane pčele